Knjiga: „Robinzoni u trendu“ Dragana Džajević

Knjiga: „Robinzoni u trendu“ Dragana Džajević

Banatski kulturni centar, Novo Miloševo, 2010.

Početak trećeg milenija u srpskoj književnoj prozi zabeležio je, a i dalje beleži, pravi procvat novih književnih imena spisateljica koje će svojim delima biti spremne da se kale u vremenu budućem na našoj književnoj i literarnoj sceni. Jedno od tih imena je svakako i Dragana Džajević, autorka zbirke kratkih priča sabranih u knjigu neobičnog nazivaRobinzoni u trendu.

Junaci priča Dragane Džajević su obični ljudi oslikani snažnim retoričko-emotivnim potezima uz puno sućuti i ljubavi. Dragana nam pokazuje da život i ljudi, u svojoj nesnosnoj grubosti prema pojedincu, imaju i onu preko potrebnu notu saosećanja koja se kroz piščeva usta, a pripovedanjem, prenose na čitaoca.

Dragana sa puno ljubavi piše o svojim junacima. Stiče se utisak kao da su sve priče lično doživljene i da su inserti iz autorkinog života. Na trenutke nam se čini da je u pitanju nedostatak distance između onog ko piše i pisanog, a zapravo, u pitanju je fascinantna ubedljivost i sugestivnost pripovedanja koja otvara vrata naše duše, duše čitaoca, i tera ga da priče percipira u onom potresnom i izvornom obliku kako nam ih je autorka dala.

Ove priče se mogu čitati, u njima se može uživati, i kad smo spremni za lepu književnost, a i kad smo u nekoj potresnoj, razdražljivoj minus fazi i grozničavo vapimo da nađemo lek, tj. da nađemo spas za našu duhovnu rastresenost – tu priče Dragane Džajević dolaze kao melem na ranu.

Dragana u knjizi kratkih priča Robinzoni u trendu ne eksperimentiše puno, kako na planu forme, tako i kad je u pitanju jezik. Za dobru priču uvek je najbolji način ispričati je u prvom licu, sa lakoćom i lepršavošću, pomalo u zanosu i ushićenju, a na trenutke i brzopleto, te stičemo utisak da promena ritma (česta smena dugih i kratkih rečenica) čini da se uznesenost kao šuga prenesena čitaoca.

Naša kosmička usamljenost i naša gotovo karmička nespremnost na protivurečnosti života, na njegovu prevrtljivost, grubost i neuravnoteženost, učinila je od nas funkcionalnu gomilu punu nedefinisanih unutrašnjih poriva, a opet spremnu na traženje i iščekivanje novih duhovnih iskustava. Jedno od njih nam se nudi i ovom zbirkom kratkih priča, koja kao da ignoriše postmoderne latino-američke trendove koji proizvode literaturu od literature. Dragana Džajević se ne bavi reciklažom. Ona ne koristi citate i ne preludira literarni akademizam. Dragana Džajević zna da je literatura, ona prava i dobra, uvek surogat života, ali prelomljen kroz prizmu stvaralačke svesti i poput novogodišnje jelke okićena ukrasima i poput najjednostavnijeg kolača zašećerena zavodljivim stilističkim instrumentarijem, da priče kao masni zalogaji prosto klize u čitaočevu svest, podižu ga, pokreću ga, uznose, uzdrmavaju, rasplamsavaju, čereče njegovu čamotinju, uspavanost i dosadu, podižu nivo njegove inteligibilne svesti i čine da njegovo biće postane misleće, kreativno i spremno da više, bolje i dalje sagledava život, svet i sopstvene doživljaje.

Ono što posebno stilski čini ove priče zanimljivim je i proizvođenje slutnje u čitaočevoj svesti da čita modernu bajku, koja se dešava na oskudnom prostoru i skučenom vremenu, koje se mitologizuje i prikazuje kao svet u malom, koji se dešava u vremenu trajanja same priče, dakle u malom vremenu.

Dragana neke svoje fabule gleda ovozemaljskim očima i posmatrajući ih odmerava koliko je njen junak spreman da ponese breme kontradiktorne i prikriveno podmukle svakodnevice koja usložnjava istoriju života njenih junaka.

Za ovu prozu bi se moglo reći da je u pitanju moderna kratka priča, koja u osnovi nosi socio-psihološku potku, kroz koju prosijava kako pobuna tako i potraga za otkrivanjem ličnog pečata i filozofije življenja i pročišćenja duše pojedinca kroz patnju.

Način pisanja Dragana Džajević je čist, jednostavan, sa dozom neke plavetne čednosti, iskrenosti i smernosti unutrašnjeg života. Ona očituje suzdržanost daha, a pročišćena i jasna misao notira jednostavnost izraza i slikovitost u kazivanju.

Autor nije kabinetski pisac. Njene priče vrcaju od slika koje su fragmenti stvarnosti, proživljeni i promišljeni u osebujne životne, a veštim vokabularom i strašću, isklesane priče.

Cinični paradoks modernog života i stvarnosti učinio je od nas savremene Robinzone u trendu. Sa jedne strane smo otrgnuti, odbačeni, iskinuti i kao vodom izbačeni iz koloseka tradicionalnog, patrijarhalnog života i sveta gde smo živeli po stotinama godina proverenim normama, a s druge strane novo vreme u svojoj ubrzanosti i huku nije nas prihvatilo i primilo, onako nespremne, da se uključimo, tako da smo na tom večnom putu življenja ostali negde po strani, na margini i ničijoj zemlji, sa svojim jadom, bedom i velikom željom da se iz nje izvučemo, pa makar i pomoću trikova samozaborava, kako to maestralno radi Draganina junakinja Zorana. Taj strašni vapaj i želja da se uključe svom dušom i svim srcem u normalan život veoma je prisutna kod junaka, kod Robinzona u trendu. Oni žele da se ujednače, da se ujedine, da se integrišu sa društvenom zajednicom, oni ne pitaju cenu kako će da svoju odbačenost prevedu u stanje razumevanja, podrške i prihvatanja, da budu u trendu.

Jara svakodnevice Draganine junake baca u vrtloge postojanja iz kojih uglavnom izlaze poraženi i potrošeni. Iščitavanjem ovih priča ljudi sa margine, to nam postaje još vidljivije, izraženije i jasnije.

Dalji tok stvaralaštva Dragane Džajević teško je sa matematičkom preciznošču odrediti i predvideti. Po pripovedačkoj širini, deskripciji i po epskom zamahu njene naracije, po ulasku (veoma veštom) u spiralu strukturalnog, kompatibilnog građenja likova, stičemo utisak da će Dragana svoje stvaralaštvo usmeriti ka širim epskim formama, ka romanima, a i same priče su tako dobro satkane da mogu, i da čine, svaka od njih, dobru građu za novo romaneskno štivo.

Namerno ne želim ulaziti i baviti se pojedinačnim pričama jer duboko verujem da će svako od čitalaca imati svoj sud. Mene daleko više interesuje eho koji su one ostavile u meni, interesuje me bruj koji je iz konteksta u mojoj duši proizveo ono preko potrebno zadovoljstvo postkonzumacije teksta.

Robinzoni u trendu pokreću večne teme: života, smrti, prijateljstva, ljubavi, pravde, poštenja, poverenja… Dragana Džajević nam svojim pričama ne nudi gotova rešenja i cementirane životne forme, ona nas samo podstiče na razmišljanje i saosećanje, a mi treba da tražimo naše životne definicije i naša rešenja. Time nam ona iskazuje stav da svako mora u sebi i kroz sebe pronaći odgovore na večnu upitanost.

Radovan Vlahović
književnik